Prije nisam često gledala kroz prozor. Ipak tako jedan dan sjedeći za radnim stolom, proučavala sam nešto za školu i samo odjednom moj pogled odlutao je kroz prozor.
Ne znam ni sama što me privuklo da pogledam. Dešava se to s razlogom, svi mi s vremena na vrijeme pogledamo kroz prozor. Valjda sam zato sam ja odlučila pogledati.
I ništa posebno: polja, drveće, čak i u daljini kraj ceste se vide poneke kuće.
Ali dok upotrijebim maštu, mnogo više vidim nego što je u stvarnosti. Tadašnji moj pogled uočio je puno više sitnica nego prije.
Promatrala sam kako ptice lete, kako automobili prolaze, zaključila da za čudo taj dan nije bilo prometno kao inače. Samo zaglušajuća tišina.
Nebo je bilo tmurno, sanjivo, tužno ili je to bio samo odraz mog lica u staklu?!
Oblaci kao da su vodili trku, jurili su kao da nekuda jako žure i trebaju stići.
Iza tih jurećih oblaka krilo se i sunce koje je pokazivalo da nije sve tako tmurno.
Ipak oblaci su taj dan pobijedili i vidim odjednom bijele pahulje kako polako lepršaju.
Travu je prekrio bijeli tepih kao što je sve odjednom postalo bijelo, a krovovi kuća kao da su dobili bijele kape.
Bilo je nestvarno, kao u bajci.
Toliko divan pogled pucao je s mog prozora da sam na trenutak zaboravila da sam u svojoj sobi za radnim stolom, uz hrpu knjiga.
Za samo par sekundi našla sam se u nekom drugom svijetu.
